TANJA BOŠKOVIĆ OTKRILA ŠTA JOJ JE JEDINO BITNO U ŽUVOTU

Ne pripadam klanovima, nikada i nisam. Ja nisam član nikakvih partija, ali sam vezana za ljude sa kojima govorim zajednički jezik, pa ma na kom jeziku to bilo - engleskom, francuskom, italijanskom... I sanjam o tome da jednog dana odem negde gde apsolutno ne znam jezik, da vidim koliko se moja duša prostire.

FOTO: Glas Srpske

Poručila je to u razgovoru za "Glas Srpske" legendarna srpska glumica Tanja Bošković.

Ova glumačka diva govorila je o današnjoj situaciji u pozorištu i na filmu, svom i životu drugih glumaca, nostalgiji i predstavama, odnosu sa kolegama, komadima i literaturi.

Dugo na daskama koje život znače. Gdje je pozorište danas?

Na stranputici, rekla bih. Prosto nisam sigurna da su komadi koji se pišu u ovom trenutku nešto što bi mene, na primer, moglo da interesuje. E sad, ja i nisam publika kojoj se obraća savremeno pozorište. Ja pripadam prošlom veku u dramskoj literaturi. Verovatno da ovo pozorište sada komunicira sa nekim mlađim gledaocima. Da, postoje predstave koje me veoma uzbuđuju i jedna od njih je, prva što mi pada na pamet, "Sjaj zvezda na plafonu" iz Dečijeg pozorišta "Duško Radović" koju sam imala prilike da gledam u Beogradu. To je izuzetan tekst jednog švedskog pisca, žene. Izuzetan komad koji me uzbudio veoma. Izašla sam zaista očarana iz pozorišta, ali i uplakana. Postoji još jedan komad, to je "Kontramundum" Tivatskog pozorišta. Izuzetan komad koji je Veljko Mićunović režirao. Mislim da je to nešto veoma uzbudljivo bilo, vidim da su oni i u Vršcu pobedili na festivalu. Festivali su dobra prilika da se odgleda repertoar na nivou zemlje u kojoj sam ja živela, a to je Jugoslavija. Znači, na festivalima imamo priliku da gledamo i hrvatske, i slovenačke, i makedonske, i srpske, i bosanske, i hercegovačke predstave. Nisam nikakav jugonostalgičar, ali prosto imam priliku i putujući da pratim sve te predstave.

Vi ste iz jugoslovenskog vremena  i imate sjećanje na to neko vrijeme kad smo živjeli u bivšoj nam zajedničkoj državi. Koliko se danas glumci iz ondašnjeg perioda, nakon rasturanja zemlje, druže, koliko komuniciraju?

Nikakva politika niti geografija ne može da rasturi prijateljstva. Jedina tekovina zapravo koja nam je u životu bitna su prijateljstva. Sve ostalo je nevažno. Nema te slave, niti tog novca, nema situacije u kojoj bi mogla da se rasture ta prijateljstva, ma gde bili u ovom svetu, a sretala sam svoje prijatelje i u Australiji i u Americi.  Mislim da su glumci zapravo porodica ma gde bili i ma na kom jeziku govorili. I nas je srazmerno malo u odnosu na planetu. Ali mi jesmo zapravo sačuvali sve to u odnosu na planetu, je l'. I imam utisak da i oni koji su živi i oni koji to više nisu, a koji su deo naših sećenja i deo naših života. Znate, to ne može da mi uzme niko - nijedna politika, niti jedan svetski poredak, mi pripadamo privilegovanom sloju ljudi. Uopšte, mislim da umetnost omogućava da mi ostanemo zajednica i onda kad odlazimo sa ovoga sveta. Nešto što iza nas ostaje je božije. Političari kada jednog dana budu shvatili da ne može tako lako da se puca u to što je umetnost, biće svima bolje.

Koliko danas mladi svijet i publika inače voli pozorište i dolazi u pozorište?

To ne mogu da procenim.  Ne mogu da procenim s obzirom na to da se ja družim mnogo sa kolegama iz umetnosti. Iz svih umetnosti. Ja i nemam nekog dubljeg kontakta sa ljudima koji ne vole umetnost, ne idu u pozorište, ne prate koncerte, ne idu na izložbe... Ja te ljude suštinski i ne poznajem. Uglavnom, ulazim u kontakte, čak i na pijaci, sa onim ljudima koji imaju neke veze ili neku ljubav prema nekim uzvišenijim stvarima. Ne pripadam klanovima, nikada i nisam. Ja nisam član nikakvih partija, ali sam vezana za ljude sa kojima govorim zajednički jezik, pa ma na kom jeziku to bilo - engleskom, francuskom, italijanskom... I sanjam o tome da jednog dana odem negde gde apsolutno ne znam jezik, da vidim koliko se moja duša prostire.

Kako danas žive glumci?

Znate, nešto dobro se desilo iz tehnološkog razvoja. To mogu da procenim sa ove tačke, zato što je protok informacija bolji. Ja se sećam vremena kada smo na beogradskom aerodromu čekali da nam stignu kasete iz Amerike, ploče iz Nemačke, iz Engleske, Francuske, da bismo mogli da znamo šta se u mjuziklima  dešava, a ja sam se dosta mjuziklom bavila, a sada vi jednim klikom možete da dođete do te vrste informacija. Mnogo se više sada misli  o profitu i to mi je žao. Ja živim pristojno i mogu sebi da obezbedim, skladno sa svojim godinama, da putujem onoliko koliko mogu fizički da izdržim. Živim  normalno i sve knjige sam kupovala onda kad je bilo vreme, nemam nekih velikih prohteva i ne impresioniram se nikakvim krpicama, ne moram da kupujem firmirane krpe da bi mi one govorile kako sam dobra i uspešna. Živim normalno, kao sav normalan svet. Pomažem ljudima kojima je pomoć potrebna i koliko mogu i dalje me zabavlja da putujem, gledam predstave. To mogu sebi da zaradim i to je dovoljno. Šta meni treba više? Šaka hrane dnevno. I dalje mogu da čitam to što želim, idem u pozorište. Nekad plaćam skupe ulaznice da bih gledala nešto što želim. Povremeno mogu da dođem u Sarajevo ili u Zagreb ili negde gde se daje nešto interesantno. Imala sam priliku da sa Hercegnovskim pozorištem odem u Kanadu na dve nedelje igrajući za ljude koji govore našim jezikom. Letujem na moru zahvaljujući tome što su moji tata i mama bili pametni pa su kao prosvetni radnici, profesori književnosti oboje, u jednom trenutku kupili jedan stan u Herceg Novom. Dakle, živim normalno, kao sav normalan svet i dobro mi je. Moja su deca zdrava, baka sam i to je predivno. Da li ima lepše? Moja mama je još živa i sa moje tačke gledišta, živim jedan idiličan život. Imam prijatelje sa kojima prijateljujem po 65 godina. Zamislite kako je to lepo, ja sam jedna bogata žena.

Kad biste mogli izabrati, mada je glumcu uvijek to teško, koju biste Vašu ulogu izabrali koja Vam je nekako najviše srcu prirasla?

Ha, možda "Kobila Šindivila" u priči o konju koju sam odigrala pre četrdesetak godina. Možda "Očeve i oce", Elizabet Blejk ili možda Sara Bernard ili možda Greta Garbo.... Svaka od tih uloga, u stvari, nije bila važna. Važna su prijateljstva koja su iz toga izašla. Ne treba da zaboravim da sam iz "Balkan ekspresa" izašla sa četiri prijateljstva koja traju 40 godina. To nije malo. Znate, zaista sam učila od najboljih kad je film u pitanju. U pozorištu sam igrala sa svojom porodicom, s ljudima poput Radeta Marjanovića, Danice Maksimović... To je moja porodica. Evo, zamislite kad ste s nekim  partner 50 godina. To je više od roda.

Kakvi se tekstovi danas pišu?

Nezanimljivi. Meni nezanimljivi. Pojavi se povremeno, evo kao što sam vam rekla, "Sjaj zvezda na plafonu", pojavi se tekst koji je vrlo zanimljiv. Ali, znate, pojeftinila se, sa moje tačke gledišta, i literatura. Piše se, rekla bih, brzo ili ja ne čitam dovoljno efikasno. Mladi govore nekim drugim jezikom. Mistika jezika, ovog kojim ja govorim i sa kojim komuniciram kroz literaturu, sa moje tačke gledišta je uništena. Ali verujem da je tako bilo uvek - da su uvek dolazile neke nove generacije koje su donosile nešto potpuno novo i da su ovi stari, kao što sam ja, u toj poziciji mislili: "Bože, eto došao je smak sveta, samo mi to ne vidimo". Ili, iako vidimo, bolje da se sklonimo u mišju rupu, da nas ne bi utukli kao potpuno anahrone.

Kad je riječ o glumačkom kadru, kakav je sada?

Divni su, ono što ja imam prilike da gledam, mlade glumce u Pozorištu na Terazijama, jer tu najviše volim da idem. Divni su, talentovani, moćni i u neprilici su zato što ne dobijaju adekvatne izazove za tolike darove koji imaju. To su deca koja divno pevaju, koja imaju mogućnosti da rade u najboljim školama mogućim, ali, sa druge strane, sadržaj koji im se nudi nije dovoljno izazovan za njih. To je moj utisak. Razgovaram često sa studentima i govorim im da moraju da ispitaju svoje granice. Znači, da stalno uzimaju više od onoga što misle da mogu. To je jako važno jer na taj način će prosto moći da uzlete.

Učestvovali ste nedavno na Međunarodnim danima malih scena i monodrame u Istočnom Sarajevu, kako biste ocijenili taj festival?

Izuzetno sam bila uzbuđena i zadivljena. Prvo izborom, monodrame su divne. Selekcija je bila izuzetna i ja baš ništa od ovih predstava do sada nisam gledala. Festivali su odlična prilika da se sve odgleda ovako na jednom mestu. Mislim da Istočno Sarajevo ima odličnu priliku da vidi jedan ovakav  presek monodrama i predstava.