ŠTA SE PISALO O ROMANIJI 1928. GODINE?

Romanija je opjevana i opisana kao malo koja planina. I to ne bez razloga. Zahvaljujući geografskom položaju i junaštvu svojih stanovnika, spominje se u mnogim istorijskim izvorima, putopisima, bilješkama, novinskim člancima. Jedan od novinskih članaka je i onaj iz beogradske Politike objavljen 23. februara 1928. godine.

Autor teksta Milan Karanović, čuveni etnograf, potrudio se da što vjerodostojnije predstavi romanijski plato.

Karanović je opisao Kozju Ćupriju, zatim Buloge, gdje su, kako navodi, ”lanjskog leta poginuli u automobilskoj nezgodi Amerikanac i Amerikanka na svom svadbenom putovanju”. Mokro je opisano kao omiljeno konačište Dubrovčana u srednjem vijeku. Novakova pećina i generalno priča o Starini Novaku zauzimaju dobar dio teksta, ali i priča o tome kao je “Devina stena” dobila ime. Glasinac i Sokolac su takođe dobili zaslužen prostor u ovom, od zaborava sačuvanom tekstu, a poseban dio je posvetio ljepoti i držanju ljudi sa ovih prostora. „Blagodareći predusretljivosti direktora Građevinske Direkcije u Sarajevu, g. Dobroslava Ratajca, koji je slao svoje inženjere da razgledaju gradnju mosta na Drini kod Zvornika – pošao sam s njima u autu iz Sarajeva na Drinu, preko, pesmom opevane Romanije. Već se razdanjivalo kad projurismo kraj Kozje Ćuprije ispod Hadžijske Ravni, dokle su Sarajlije ispraćali one što odlaze u Jerusalim, u Čajniče o Gospojini dok nije bilo železnice i u Carigrad sa robom na vašar. Tu bi proteferičili, pozdravili se i ižljubili se sa svojima i krenuli na daleko putovanje. Latismo se lepa druma na savijutke između belosivkastih stena. Prođosmo i han Buloge gde su lanjskog leta poginuli u automobilskoj nezgodi Amerikanac i Amerikanka na svom svadbenom putovanju. Prošavši ispod gradine Hodiđed, gde su se Turci utvrdili odmah iza Kosovskog boja, i odatle počeli osvajanje Bosne, izađosmo u lepu uvalu Mokro, znamenito konačište Dubrovčana sa karavanima u Srednjem Veku. Ukaza se lepa planina Romanija i njeni stenoviti vrhovi kao kruna modrozelenkastom vencu četinara. Najviše se ističe stenoviti kuk „Đeva“ ili Devojačka Stena, a dalje od nje Novakova stena u kojoj je Novakova pećina. Pristup je pećini vrlo težak, skoro vratoloman. Ždrelo je pećini delimično zazidano. Ostavljen je otvor koliko vrata i više njeih prozor. Tu iznad carskog druma, živeo je hajdučki harambaša Starina Novak, sa družinom. Po narodnom predanju bila su na pećini gvozdena vrata koja su, kad je Novak ostavio Romaniju, dospela Halilbašićima u Sarajevu i, vele da su se održala sve do 1898. Godine. Ni jedna se gora više ne spominje u našim narodnim pesmama od gore Romanije i Prolog planine sa svojim klancima jadikovcima. Jedan od sadašnjih naših pesnika Mihailo Miron, toliko je zanesen lepotama Romanije da je ispevao ceo ciklus pesama pod nazivom „Romanija“. On je po narodnom predanju objasnio zašto se najviša stena zove devina. Pre 100 godina Sarajevo se bilo odmetnulo. Arnautsko pleme Turska pošlo je preko Romanije sa turskom vojskom da zauzme Sarajevo. Na Romaniji su hteli da siluju devojku Maru Rabotić. Otela se i skočila niz stenu, koja se zbog toga prozva „Đeva“ ili Devina Stena. Njen je grob pod stenom u selu Visočniku. I pesnik Miron u pesmi „Devina Stena“ peva o lepoti čobanice koja je zanosila čobane, lovce i prolaznike trgovce, nije se dala obesčastiti, nego našla smrt u ponoru. I potresen njenom tragedijom završava pesmu:

„S toga svako veče, kad zalazi sunce,

U krvavom moru bisernijeh pena,

Sve se meni čini njena krv se puši,

Natkrivljuje sjajem sve moje vrhunce,

Devičanstvom njenim plamti ona stena.“

Iznad Novakove Stene je Hajdučko Vrelo, a ispod Pećine Novakovo Vrelo, a kraj carigradskog druma Careve vode. U planinskom proplanku je „Hajdučko Igralište“ gde su hajduci, na daniku, na hajdučkom sastanku, zborili zbora svakojaka i zametali junačke igre: skakali skoka junačkoga i bacali kamena s ramena, a kraj druma je bila Novakova dolama gde su prolaznici ostavljali arač hajducima.

Pesmom opevana Romanija, koja je bez sumnje dobila ime od stočara Romana, bila je prestonica balkanskog gorskog cara, hajdučkog harambaše Starine Novaka, a Pećina mu je bila dvori gde se i pevalo uz gusle o junaštvima. Postoji ceo ciklus narodnih pesama gde su opevani podvizi tog hajdučkog roda, koji su sačinjavali: Starina Novak i brat mu Deli Radivoj i sinovi Novakovi: Deli Tatomir i dete Grujica sa još trideset drugova. U samoj Vukovoj zbirci imja o tome sedam pesama. Lepa cesta vijuga se uz Romaniju kroz omare beloborove i crnoborove koji strče nebu pod oblake. Vidi se samo krajičak plavog neba. Veći je vidik kad se prođe preko kojeg planinskog proplanka. Zadahne vas miris omara i planinska svežina uz otvaranje sve većeg vidika. I ne možete tada, da ne razmišljate o Romaniji, Starini Novaku, legendama o njemu, dovodeći to u vezu sa istorijskim izvorima. Istoričar Ilarion Ruvarac veli da su postojala dva Novaka: Debeljić Novak, savremenik Despota Stevana Lazarevića i Baba Novak, skoro 200 godina docnije, koji je sa šest hiljada hajduka zauzeo Sofiju, sedište Rumenlijskog Beglerbetata. Ratovao je sa rumunskim vojvodom Mihailom Hrabrim protiv Batorija. Uhvaćen je, nabijen na kolac i spaljen. Poznavaoc turskog jezika g. Vlad Skarić, veli da je baba turska reč, koja označava prvobitno otac, ali Novak isto što i Starina Novak. Po narodnim pesmama Novak je od moralnog kvaliteta. Prema tome se Baba odmetnuo u hajduke zbog zuluma „proklete Jerine“ despotice Đurđa Brankovića, pri gradnji grada Smedereva. [/av_image] Izašavši na visoravan Romanije puče prekrasan vidik na Glasinačko polje, negdašnje zborno mesto turske vojske. Silazeći sa Romanije prema polju projurismo između Smiljeva polja i Ljeljenbrda. U Han Podromaniji odvaja se drum za Rogaticu od druma za Vlasenicu. Iznad raskršća na brdu Pliješu raspoznaju se tragovi grada koji zovu Hreljin – grad. Tu je vele, stajao Hrelja od Pazara i o njemu održava se ova priča: „ Svako je jutro skakao s konjem sa ovog grada na Han Jezera na Glasincu (5 km). Oženi se i, kad je sjahivala verenica s konja, pane u hendek pod gradom. Voleo je da se odreče ljubavi nego junaštva i ode u Pazar“. Interesantno je, po narodnom shvatanju, da je zadovoljenje seksualne potrebe na štetu snage i junaštva i to izražavaju diskretno, sa patrijarhalnom stidljivošću. Čuveno je polje Glasinac sa lepih konja, kojih, vele, ima i u carskoj štali. Begovi su držali arapske konje, ukrštali ih sa domaćom pasminom i tako su se razvili glasinački konji. U stranom učenom svetu Glasinac je glasovit sa mnošine grobnih gromila iz praistorijske epohe, kojih ima dvadeset hiljada. Otkopano ih je 1000 čiji su nalazi obogatili Sarajevski Muzej. I učesnici kongresa arheologa iz cele Evrope, koji je održan u Sarajevu 1894. Godine, prisustvovali su otkopavanju triju gromila. Toliki broj grobnih gromila objašnjavaju arheolozi time, da je Glasinac bio sveto polje, svetilište, gde su se kopali umrli iz sve okoline uz izvesene žrtvene obrede. Idući u Sokolac, drumsko naselje koje se razvija u lepu varošicu sa lepom crkvom sretaćemo usput najlepše tipove naše rase. To je ekspanzivni dinarski soj sa junačkim elanom. Imao sam priliku da posmatram Glasinčane u većim grupama o Maloj Gospojini u Čajniču. Veće grupe stasitih i lepih ljudi i žena na lepim konjima vraćaju se iz Čajniča. Ne znate čemu više da se divite: da li njihovoj impozantnoj stasitosti i lepoti ili odevenosti jer crveni šalovi oko glave i iz, ili impozantnijim dobrim konjima i na konjima sarajevskim sedlima i kožnim crvenim bisagama.“ Izvor: TO Sokolac