SeeSrpska

NATAŠA NINKOVIĆ OBJASNILA ZAŠTO NIJE ČESTO U TREBINJU

Nedavno je završeno prikazivanje serije „Koža“, završnog dijela banjalučke trilogije, u kojoj je Trebinjka Nataša Ninković tumačila lik Dragane. Uskoro će u bioskopima regiona premijerno početi da se prikazuje i film „48 sati i 1 minut“, u kojem igra policijsku službenicu.

NATAŠA NINKOVIĆ OBJASNILA ZAŠTO NIJE ČESTO U TREBINJU

Film prati Aleksandru, koja se dvije decenije nakon ratnih dešavanja vraća u otadžbinu, u želji da odgoji ćerku u duhu srpske kulture. Idilična atmosfera biva uništena otmicom njene petogodišnje Lene. Izjava dežurnog policajca da se djeca obično pojave do jutra, kao opravdanje za nepokretanje istrage dok ne prođe 48 sati, razbjesni Aleksandru i prisili je da se sama uputi na ulice Beograda, u lavirint straha i nepoznatog.

 „Davno smo završili snimanje tog filma i moram priznati da ga polako vraćam u sećanje. Moja uloga je manji deo te priče, uloga policajke koja radi po tadašnjem zakonu, koji definitivno nije bio dobar. Film je inspirisan istinitim događajem od pre deset godina. Radi se o nestanku devojčice Tijane Jurić. Svako podsećanje na temu nestanka dece, u obliku filma ili onoga što radi Igor Jurić (otac Tijane Jurić) je neophodno za dizanje svesti u društvu. Ovo je prvi projekat Sanje Rajačić koja je bila i glavna glumica i scenaristkinja i nadam se da je uspela u svojoj nameri“, kazala je Ninković u intervjuu za "eTrafiku".

Kako ste gradili lik Dragane u seriji „Koža“, koliko ste u svemu imali pomoć reditelja i scenariste?

Nikola (Pejaković, scenarista i glavni glumac u seriji „Koža“) piše masne likove, širom četkicom ih slika. Za Draganu je napisao ključ njene tragedije, ali Saša Hajduković (reditelj serije „Koža“) i ja smo još na probama brusili dalje i dogovarali se kako želimo da ona izgleda. Kada se upale kamere onda mi glumci sva ta saznanja propuštamo kroz nas i dodajemo finalni pečat. A da bi se to kako mi kažemo ”odlepilo od poda” i postalo životno, neophodni su dobri  partneri, kojih je u „Koži“ bilo napretek.

Dragana je zbog teške životne i egzistencijalne situacije i budućnosti svoga djeteta odabrala brak i život sa lošim čovjekom. S obzirom na konačnu sudbinu njene ćerke i braka koji je odabrala, koja je poruka po pitanju njenih ranije navedenih životnih izbora?

Kad se ukrcate u pogrešan vagon, sve sledeće stanice su pogrešne, a često na kraju i pogubne. Još kad se tome doda specifičan društveni trenutak, a u našem okruženju “ti trenuci” nisu retki, dolazimo do jedne toksičnosti koja ne ostavlja mnogo prostora za duševno zdravlje.

Seriju „Koža“ ste snimali u Banjaluci. Kakva osjećanja gajite prema gradu na Vrbasu i po čemu se rad sa banjalučkom ekipom izdvaja, u odnosu na druge projekte na kojima ste radili?

Sjajni ljudi, dosta skromni, gostoprimljivi i potpuno posvećeni, tako da te taj timski duh obavezuje da uvek daš svoj maksimum, što mislim da se i vidi u zavrsnici. Banja Luka ima divne glumce i filmske radnike. Nadam se da će biti podržani od države da češće gledamo njihove domete.

Koliko „Koža“ predstavlja stvarnost u kojoj danas živimo?

Nadam se da je sad ipak malo drugačije, ali matrica po kojoj funkcionišu stvari, sprega politike, biznisa i kriminala, suštinski je slična svuda u okruženju. Ono što upada u oči i što je najveći problem je naš pogled na to. On se toliko navikao, pa sitno trnje više i ne primećuje. Podrazumeva ga i opravdava. Tek kad dođe do potpuno slepe ulice mi dižemo glas.

„Koža“ prikazuje i otuđenost, manjak empatije i svijesti u današnjem društvu. Kako smo došli do ovih stanja, šta se izgubilo u ljudima?

Kod nas još i ima empatije u odnosu na ovaj drugi ”civilizovani” svet! Individualnost, nepostojanje tima, familije, lična ambicija koja ako ima uspešan epilog u smislu moći i novca briše sve prljave radnje koje su prethodile. Mi vidimo samo završnu sliku, kojoj se još i “klanjamo”.

Kako birate uloge, šta je presudno da prihvatite učešće u nekom projektu i šta Vas inspiriše?

Scenario, uloga, reditelj, pa partner. Obično ovim redom. Dosta puta sam to ponovila i opet ću. Zahvalna sam Bogu što od mog rada ne ovisi ničija egzistencija, pa mogu sebi da udovoljim i da kažem ne ako osećam da me ne inspiriše posao koji mi je ponuđen. Još uvek osećam veliku strast i poštovanje prema svojoj profesiji. I radost! Da bi to tako i ostalo trudim se da ne pravim velike kompromise.

Nagrade Vas prate od početka karijere. Koliko Vam one znače, da li su negdje na početku karijere bile značajne za Vaše samopouzdanje kao glumice?

Samopouzdanje ne dolazi od nagrada jer su one uvek za određenu ulogu, a svaka sledeća je beli papir i sve ispočetka. Mislim da ono dolazi iz iskustva i maksimalne predanosti i rada na sebi.

Nedavno se navršilo šest godina od prerane smrti Nebojše Glogovca, sa kojim ste odigrali velike uloge u seriji „Porodično blago“ i filmu „Klopka“. Po čemu ga najviše pamtite i koliko on danas nedostaje kao čovjek i glumac?

Nedostaje mnogo meni lično, a profesiji mozda još i više. Njegovi visoki standardi, promišljanja, odvažnost i hrabrost za trenutak koji živimo!

Šta je najvažnije od zaostavštine Nebojše Glogovca za nove generacije glumaca koji dolaze?

Način razmišljanja. Otvorenost ka novom i  drugačijem, a uvek oslonjen na duboku duhovnost. Najvažnije možda odgovornost prema sopstvenom daru, a to znači visoki kvalitet i profesionalnost!

Rođeni ste i odrasli u Trebinju. Kakav je danas Vaš odnos prema ovom gradu, koliko stižete da odete u rodnu Hercegovinu?

To je moj grad. Odlazila sam često, a sad ga trenutno malo izbegavam iz privatnih razloga… Znate ono, kad vas niko ne čeka na ognjištu.

Kakvi su Vam planovi za budućnost, da li radite na nekim novim projektima?

Trenutno je dosta mučna situacija. Društvo se polarizovalo. Uvek sam mislila da naš posao treba da bude iznad toga i tako ću i dalje razmišljati. Zato ću se okrenuti pozorištu. Spremam od aprila lik Feme u predstavi „Pokondirena tikva“, u Narodnom pozorištu u Beogradu.

Izvor: eTrafika